Imala sam sreće i anđela čuvara
Dijagnoza raka dojke nikada nije lagana, liječenje je često „Danteov deveti krug“, ali upornost i volja svake oboljele žene, cilj zvan život ono je što nosi svaku od nas. Kao i sve priče oboljelih i priča Branke Stojanov nada je za sve one koje su na početku ovog puta, nada i dokaz da je na kraju puta život.
Počela bih priču rečenicom: "Imala sam sreće i anđela čuvara", jer me dojka mesecima bolela, da sam na kraju pod pritiskom porodice otišla na pregled ubeđena da nije ništa strašno. Sreća je što me bolelo, jer da nije sada ne biste ni znali za moje postojanje.
Ja sam Branka Stojanov iz Apatina, imam četrdeset i pet godina, sina od osam godina i supruga.
Na ultrazvuku, kad me radiolog tri puta pitao koliko imam godina i koliko je staro dete, znala sam da nešto nije u redu. Taj momenat, zujanje u ušima, neverica. Moj svet je stao, sve što sam ga pitala bilo je: „Koliko je hitno?“ Rekao je: „Pa ne morate sutra, ali prekosutra da.“
Saopštavam mužu koji me u autu čeka sa detetom od pet godina. Govorim mu: "Imam rak, imam j....i rak", baš tim rečima. Radim magnet koji pokazuje dva tumora, odrađujem preglede, zakazujem operaciju, sve to za tri nedelje.
Ja sam jako bliska sa svojom porodicom, sestrama i majkom i odlučujem da to sakrijem od njih, jer kako da majci kažem da joj je dete bolesno? Ne ide, valjda treba po redu da ide?!
Sestrama sam rekla posle par dana, ali majku, nju sam lagala četiri meseca, sve dok hemoterapija nije učinila svoje. Bez kose, trepavica, podbola, otekla, otišla sam na njen kućni prag. Ne možete ni zamisliti taj izraz njenog lica, te oči koje su se ugasile, taj krik koji i danas para moje uši.
Kad me zagrlila, ja sam i dalje govorila da je sve u redu i da nije strašno i odgurnula je od sebe, jer sam znala da ću se slomiti, a to nije bila moja opcija.
Osam hemoterapija, dvadeset i pet zračenja, koje me dotuklo. Opekotine, nuspojave koje i danas imam.
Hvala Bogu imam i divne prijatelje koji su mi nesebično pružili ruku u tom procesu kojeg zovem "Danteov deveti krug".
Datum operacije ne slavim kao drugi rođendan, naprotiv, za mene je to i dalje 8. april, a datum operacije je kao i svaki drugi dan, gde sam na trenutak morala zastati i opet nastavila dalje.
Svakome bih poželela porodicu kao što imam ja. Kad vas male ručice zagrle i kažu da ste i dalje najlepša mama na svetu i tako ćelava, kad vas čovek sa kojim doslovno delite i dobro i zlo grli da već gubite dah, a sestre i majka vas paze kao da ste dete i pokušavaju da se smeju, a znate da bi vrištale, onda shvatiš da je svaki rez, ožiljak, bol, ubod igle, svaka kap otrova koja je rasturala moj organizam bio vredan tog pakla. Imam ih pored sebe i ja sam im večno zahvalna na tome.
Rak me počastio još jednim poklonom, jer kako drugačije, limfedemom. Ali verujte ja ništa menjala ne bih, ako je to cena da oni budu srećni i zdravi.
Nikada se nisam pitala zašto, nikada nisam govorila ako, već kada. Ni u jednom momentu nisam pomislila da će se desiti nešto loše. Nisam sebi mogla to da dopustim, jer sam znala da kad jednom padnem u depresiju, ako me savlada strah, nemoć, neću se moći povratiti.
Ja verujem da psiha čini čuda, da smeh leči i ako ova moja priča, vaša, naša, spase samo jedan život, učinili smo mnogo.
Deci treba objasniti na način koji oni razumeju. Moj sin me je pre nekoliko nedelja pitao da li se od raka umire i ja sam mu objasnila, ali ono šta je njega mučilo je da li se može vratiti i rekla sam mu istinu, da ću ja uvek biti pored njega, bez obzira na sve...
